Predlozi naših stručnjaka kako sprovesti inkluziju na kvalitetan način

 

Naša iskustva i  praksa u radu sa decom sa razvojinim poremećajima, kao logopeda i terapeuta koji rade pod supervizijom svetski priznatih stručnjaka ABA terapeuta, susretali smo se sa raznim negativnim iskustvima učitelja i roditelja koji su nailazili na brojne barijere na temu prihvatanja, razumevanja i inkluzije dece sa autizmom, ADHD i disleksijom.

Iskustva pokazuju da je važno  da uključivanje deteta  u inkluzivni proces počne u ranom uzrastu, odnosno od vrtića. Pored rane stimulacije deteta sa autizmom ili ADHD, važno je da se i druga deca socijalno-emocionalno  razvijaju učeći da imaju više empatije i  prihvataju one koji su drugačiji od njih.

Zajedničkom saradnjom uspeli smo mnoge da prevaziđemo, neke svedemo na optimum, primenjujući osnovne principe ABA metode.

ABA je naučno dokazana metoda. 60 godina naučnog istraživanja pokazuje efikasnost ABE u smanjivanju neprimerenog ponašanja i poboljšanju komunikacije, učenju i formiranju obrazaca socijalno prihvatljivog ponašanja.

Razvojni poremećaji iz spektra autizma, ADHD i disleksije ispoljavaju se kroz drugačije senzorno opažanje i procesiranje stimulusa iz okruženja, kod nekih otežan govor ili njegovo nerazumevanje, nemogućnost održavanja pažnje kao i nerazumevanje društvenih pravila i uopšte pragmatike govora.

Ova deca  ne mogu uvek da se ponašaju onako kako drugi od njih očekuju, a zbog drugačijeg doživljaja sveta, čak i za stručnjake je velika enigma kako njihova stvarnost izgleda. Sve ovo može u velikoj meri uticati na njihova neadekvatna ponašanja u struktuiranoj sredini gde se očekuju određena pravila ponašanja.

 

 

NEKI OD PROBLEMA SA KOJIMA UČITELJI I NASTAVNICI MOGU DA SE SUSRETNU PRILIKOM UKLJUČIVANJA DETETA U INKLUZIJU:

 

• Krute rutinske radnje i repetitivni obrasci ponašanja. Izražena potreba deteta da se organizuje prema svojim kriterijumima npr. dete može rasporediti neke predmete na određeni način, ići uvek istim putem… Deca sa autizmom ne vole promene zato što svaka promena stvara nesigurnost i izaziva veliku anksioznost. Zato uvodimo VIZUELNI RASPORED. Vizuelni rasporedi predstavljaju vrstu vizuelne podrške, sačinjenu od niza slika pričvršćenih za podlogu, kojima se predstavlja redosled nekih aktivnosti ili pojedinačnih koraka unutar jedne aktivnosti. Korisni su zbog: snižavanja anksioznosti,  podizanja i održavanja motivacije i kontrole ponašanja.

 

• Problemi pažnje. Dete npr. neće usmeravati pogled u pravcu pokazivanja rukom na neki predmet. Postojaće problemi u dobijanju pažnje od strane deteta, ali i teškoće da se detetova pažnja sa jednog sadržaja premesti na neki drugi, kao i problemi sa održavanjem pažnje. Takođe je za neku decu nemoguće da program prate frontalno, već im je neophodna podrška ličnog asistenta.

 

• Problemi u ponašanju. Usled traženja pažnje (od strane vršnjaka ili učitelja) ili izbegavanja zadatka, javljaju se mnogobrojna neadekvtna ponašanju koja  mogu ometati rad i strukturu časa. Zato je neophodno ustanoviti okidače ovih problema ponašanja i napraviti strategije za preveniranje, tranziciju i prevazilaženje neogovarajućih ponašanja.

 

• Razumevanje i procesiranje informacija. Detetu je potrebno duže vreme da procesira govor i potrebno je da učitelj sačeka i da više vremena detetu da pruži odgovor.

 

• Organizacione veštine. Detetu sa disleksijom će biti teško da se samo organizuje, ali ono može da sledi postojeću organizaciju npr. rutine, raspored koji detetu redukuju stres i povećava samopouzdanje.

 

• Prekomerna stimulacija je najčešće uzrok problema u ponašanju. Na primer, zvuci, buka, mirisi, dodir  i druge čulne senzacije koje su za druge neprimetne, za decu sa razvojnim problemima mogu biti jako naglašene i uznemirujuće. Kada su deca uznemirena naša najčešća reakcija je povećanje stimulacije npr. učitelj prilazi detetu, priča mu, dodiruje ga, što detetu može da povećava anksioznost. Važno je uočiti šta je bio „okidač“ za neodgovarajuće ponašanje i prevenirati javljanje u budućnosti. To u praksi  znači obezbediti detetu mogućnost za preusmeravanje pažnje radi prevencije izbegavanja zadatka ili nepoželjnog ponašanja. To možemo postići obezbeđivanjem senzoričkog kutka za dete (strunjača, pilates lopta, loptice za stiskanje, masažeri, vizuelni stimulusi).

 

• Nedostatak socijalne svesti. Mnoga deca sa razvojnim teškoćama žele da imaju prijatelje, ali ona nemaju izgrađene socijalne veštine, ne razumeju pravila igre i ne razumeju ponašanje druge dece. To znači da lako mogu postati meta zadirkivanja i vršnjačkog nasilja, a škola bi morala da povede računa o deci koja su u rizičnoj grupi. Deca sa razvojnim smetnjama takođe mogu biti nevešta u razumevanju neverbalne komunikacije što dodatno otežava uspostavljanje socijalnih kontakata.

 

Sve ovo pokazuje koliki je značaj dodatne obuke i edukacije na kojima učitelji i vaspitači mogu da steknu znanja koja su im u formalnom obrazovanju bila nedostupna, ali i da razmene mišljenja i iskustva sa kolegama i stručnjacima iz drugih oblasti.

Vaspitači  i nastavnici zaista često nemaju uslove da sprovode inkluzivnu nastavu na kvalitetan način i zato ponekad mogu da deluju kao protivnici inkluzije. Jedan od razloga je neiskustvo. Još uvek nemamo učitelje koji su i sami školovani u inkluzivnom sistemu, postoji nedostatak pedagoških asistenata pa su nastavnici prepušteni improvizaciji, a  da kvalitet inkluzivnog obrazovanja u ovakvim uslovima dobrim delom zavisi od entuzijazma I empatije pojedinačnog nastavnika.

Kolektivna svest o ovoj problematici je vrlo niska, s toga je neophodno stvoriti pozitivnu psihosocijalnu klimu za prihvatanje različitosti, uključivane I podršku od strane dece iz odeljenja kao I njihovih roditelja.

Uopšteni saveti učiteljima bi bili  sledeći:

• Davati jasne instrukcije i direktne naloge(ne u formi pitanja),
• obraćati se jednostavnim jezikom,
• koristiti uputstva i podsetnike kako bi pomogli detetu da izvede zadatak,
• učenje u malim koracima, tj.podeliti veće zadatke na manje celine,
• organizovati strukturu dana upotrebom vizuelnih sredstava,
• koristiti pozitivna potkrepljenja,
• davati odgovarajući stepena podrške, davati odgovarujuće  vreme da bi se dobio odgovor,
• davati mogućnost traženja pauze,prilagoditi okruženjeza učenje.

Najvažnije je da učitelj upozna dete, da pronađe kapacitete koje dete ima i kroz dobre i jake detetove strane pokuša da nadomesti one slabije. Naglašava se  konzistentnost i kontinuitet u ponašanju jer deca uče iz posledica našeg ponašanja.

Vođeni osnovnim principima ABA metode uspotavljamo kontrolu ponašanja – na koji način se vrše tranzicije, koliko dugo traju periodi pauze, i kako preusmeriti dete ponovo na zadatak sa željene na manje željenu aktivnost. Na taj način dete uvek zna šta se od njega očekuje i tako obezbeđujemo pozitivno i efikasno okruženje za učenje.

Treba imati u vidu da je puka integracija dece sa autizmom, bez obezbeđivanja dodatne, specijalizovane podrške, regresija u odnosu na tradicionalan sistem obrazovanja ove dece u tzv. specijalnim školama.

Ključ za kvalitetniji život dece sa autizmom i drugačiju budućnost od one koju sada imaju, trenutno leži u saradnji stručnjaka, roditelja i nastavnika kao i u entuzijazmu pojedinaca bez kojeg ni mnogi dosadašnji koraci ne bi bili preuzeti.

Umesto pitanja kakav je život potreban osobi sa razvojnim smetnjama, bolje je da pitamo kakvo detinjstvo i budućnost želimo jednom detetu uopšte i onda će postati jasnije čemu treba težiti.

Kontaktirajte nas na email lingualogos@gmail.com ili putem broja telefona: 011/630-3319 065/55-222-44 062/206-216